Harmonika i akademija

Akademski alat

Radnički kont se prenosi iz generacije u generaciju. Sistem je jednostavan - odradi posao, uzmi pare i trči kući otvori pivo i gledaj tekmu. Ako taj sistem važi i za radnike sa alatima i totnim mastima, važi i za kulturni segment. Samo se kod odrađivanja posla može reći da se svira. Ustvari, mislim da je više onih koji sviranje nazivaju poslom.
Moj Stari je radio u željezari, a njegov na željeznicama. Dido, Stari i ja - tri stepenice uspješnog radničkog života. Samo što je posljednja stepenica ostavila alate i totnu mast i uzela da svira. Nikad neću zaboraviti razgovor kad sam Didi pokušao objasniti studiranje na muzičkoj akademiji. "Pa dobro, kakve su to škole, šta radite vi tamo?"
"Sviramo Dido."
"Pa što se školuješ za sviranje? Ne treba ti škola za to."
Logično, nego šta.
"Treba. To što sviram nije dovoljno" - aludirajući na to da je moje sviranje dobar most za obrazovni sistem, kojem kad - tad pristupi svaki akademac.
"Aaa, pa dobro." - reče nasilu zadovoljan. Onda se malo zamisli, pa se nage prema meni, a desnu ruku uvrnu u krug, zamišljajući da drži valjda šarafciger: "A de mi reci hoće li te naučit tamo da barem znaš popravit harmoniku?"
U Didi je žestoki radnički korijen. Čist račun, duga ljubav. Odsviraj, naplati i briši kući.
A radnim danima možeš fino popravljati instrumente.
A naveče čistiti ruke od totne masti.