Nogometaši u Luvru

Jako zanimljiv tekst koji poredi nekadašnje i današnje pristupe nogometu. Tekst je prenesen sa FB stranice OPSAJD.


Ovu fotografiju pronašli su mađarski blogeri, i iskoristili kao ilustraciju stanja u njihovom fudbalu danas.

Mađarska fudbalska reprezentacija u poseti muzeju Luvr u Parizu, 28. aprila 1964. 

Iako infrastrukturu imaju, a i na evropsko prvenstvo su se plasirali, Mađari krive roditelje i menadžeraki lobi (zvuči poznato?) za činjenicu da asa evropskih razmera ne uspevaju da proizvedu već nekoliko decenija, jer kažu da ni jedan njihov igrač, čak i kada je tehnički potkovan, nije kao ličnost oblikovan, niti potpun na način na koji su to bili njihovi fudbaleri ranijih, slavnih generacija.

Danas, svaki poluostvareni fudbaler ima na bankovnom računu sume od kojih bi se ovim fudbalerima sa slike zavrtelo u glavi, ali nema upravo u istoj glavi stanje svesti koje je krasilo njihove prethodnike. Profesionalni sportisti današnjice proputuju u svojoj karijeri ceo svet, ali najčešće od svih gradova vide samo aerodrome, hotele i stadione. U karantinu, u trenucima odmora u sobama, u njihovim rukama knjiga se može naći samo ukoliko je neko od prethodnih gostiju zaboravio, a oni uzeli da je sklone, jer im smeta dok se spremaju da opletu još jednu partiju fudbala na Playstationu.

Nisam više siguran ni da u svakom timu postoji crna ovca koja o životu ume da razgovara, piše ili misli i iz vizure koja nije oivičena linijom sportskog terena, a svakako sam siguran da najveći broj njih pri poseti Parizu ne bi svojevoljno ušao u Luvr ni u slučaju da francusku prestonicu pogodi zombi apokalipsa i da hodnici jednog od najimpresivnijih svetskih muzeja budu jedini siguran zaklon od neizbežne smrti.

Za razliku od modernih fudbalskih gladijatora, fizički neuporedivo spremnijih nego što su ikada nekadašnji igrači bili, reprezentativci Mađarske od pre pola veka sami su zatražili da u Parizu neizostavno posete Luvr jer su, živeći iza "gvozdene zavese", samo slušali o raskoši i vrednostima koje krije ta riznica istorije čovečansta, i prvu priliku koja im se pružila da uživo vide eksponate koje su Napoleon i potomci pokrali po kolonijama i dopremili na obale Sene nisu hteli da propuste ni po cenu propuštanja treninga pred meč zbog kojega su se u Gradu Svelosti i našli.

Još jedna zanimljivost vezana za ovu sliku, a koja ima veze i sa nama: ovu fotografiju snimio je mađarski fotograf Laslo Petrović, čije prezime jasno asocira na etničko poreklo. Da li je njome hteo da ilustruje - kako današnja mađarska publika veruje, a nema razloga da ne bude tako - želju sportista za kulturnim uzdizanjem, ili je mudri potomak starih Sentandrejaca samo odigrao vešt potez i nečiju instrukciju da slika fudbalere u muzeju i tako podigne svest o kulturi kao potrebi kod svih čitalaca svojih novina, a pogotovo kod mlađe populacije, sproveo u delo, nećemo nikada saznati.

Ipak, o kulturi toga vremena dovoljno govori i podatak da je fotograf poslao, a novine objavile baš ovu sliku, a ne neki prozor iz Mulan Ruža ili nekog sličnog mesta. U kulturi ovovremenih paparaca i konzumenata njihove klozet-papira nedostojne žurnalistike, slika fudbalera koji pijan piša ili povraća bila bi ono za čim publika žudi, a slika celog fudbalskog tima u muzeju, podvela bi se pod naslove "senzacionalno" i "šokantno". Upravo zato je ova fotografija dostojna omota bilo koje monografije jednog fudbala i vremena koji su danas nepovratno i netragom nestali.

Autor teksta: Srđan Orsić, Novi Sad