Dan Evrope

U nas ovdje i danas se vode polemike oko nacionalnih pripadnosti. Procesi stvaranja nacija u Evropi su završeni ubrzo nakon Napoleonovih ratova. Kod nas haman treba još ratova da saznamo ko smo i šta smo, s kim ćemo, protiv koga ćemo i ko će na nas opet.

Šta je antifašizam, to znamo. A šta je fašizam to znamo još bolje i to iz prve ruke.
Ustaški pokret je 40tih godina napravio fašističku državu. Četnički pokret je dobijao šmajsere od nacista za borbu protiv partizana. Muslimani su napravili diviziju i dali je fašističkim silama osovine da je handre. Sreća da je bosanska krv mirna pa se nije dala dovoljno istrenirati po SS standardima da gine po predgrađima Staljingrada. U globalnom određivanju sve tri konfesije sa svojim duhovnim vođama bile su zagovornici politike nacista i fašista. Sve tri nacionalne konfesije su danas stubovi ove zemlje. Da li se možemo osjećati kao antifašisti ako znamo da smo u ratu protiv fašizma bili fašisti?

Iako banalizujem, u krugovima tvrdih nacionalista tako je. Posmatrajući sa ove distance i uzimajući u obzir zapadnobalkanski mentalitet možemo reći da je pristupanje fašističkoj strani bilo strogo poštovanje vlastite guzice. Baš kao i danas. Nismo mi narodi zato što jesmo različiti, nego zato što šefovi kažu tako. Čuvajući svoje guzice guraju nas u ponore fašizma i traženja po nacionalnim identitetima.

Dan Evrope je dan kada se slave nacionalne razlike i pobjeda nad nacionalnim mržnjama. Konkretno - slavi se Joakim Lev na klupi Njemačke, pokrivene parlamentarke i rumunski ulični svirač u Salzburgu. Nas brine da li je zadovoljen nacionalni ključ u gradskim upravama.

Sretan im Dan Evrope!