Pranje auta u estetskom kontekstu

U pitanju je moja bijela mečka 190D. Auto velike kilaže, neupitne kvalitete, penzionerskih godina i spartanske izdržljivosti. Ima dva lica: jedno kad je oprano, drugo kad je prljavo.
Nerko Čupo ju je prvi put vidio prljavu. Njegov komentar je bio da je "prava ciganska". Odmah sam ga ispravio da je on u Mercedesu, ne u Askoni. Pokušao je naći kompromis u tome da je ustvari samo prljavi Mercedes ciganski. Od muke sam ga nemilosrdno odero tri partije šaha, nedajući mu da preda partiju iako je stalno kaskao par figura. A sutra sam poranio i oprao auto.
Prilazio sam Jasmini sporo, u drugoj, kulirajući sa crnim naočalama. Mečka se bijelila na popodnevnom suncu, oprane ratkape se sjajile, stakla su bila gotovo providna. Jasmina je ukočeno gledala. Da li pripisati instiktivnom duhu estetike ili samoj estetici, ja sam tada čuo najljepši kompliment. Kada je ušla izgovorila je "Mercedes" sa najljepšom dikcijom, diveći se bijelom kiklopu od skoro dvije tone. Opranom.
Svake sedmice se nategnem - izvadim pivske flaše, papire od sladoleda, prazne kutije cigareta; pronadjem zanimljivosti tipa crnjinog klarineta, nekog ruža za usne koji se mota po kaseti već pola godine i ostavim ga radišnim ljudima da ga operu. I dok ga peru, imam vremena da nešta pročitam ili napišem, tek toliko da me iznenadi svojim pravim licem nakon deset minuta higijensko - estetičkog tretmana.
Uz tekst prilažem i fotografiju opranog auta. A drugu fotku prilažem kad se isprlja.